News

Avantura na koju su se učesnici kampa kulturne razmene „How Do I See You?“ zaputili počela je sunčanog septembarskog ponedeljka u Donjem Ljubinju, bošnjačkom selu koje se blizu makedonske granice uspinje uz severnu stranu bogate Šar planine.

Tamo živi Aziza Šefitagić koja već pedeset godina oslikava mlade na dan venčanja tradicionalnom bošnjačkom šminkom. Njen trud i strpljenje, njena posvećenost i ljubav koju pokazuje dok stvara ova magična dela na licima žena iz celog sveta znak su prave umetnice, ali pitanje je da li će naći nekoga da ovu tradiciju nastavi.

Satima je Aziza pogrbljena nad učesnicama kampa Deom i Martom mazala, otiskivala i tačkala njihova lica, zatim ih je obukla u tradicionalnu bošnjačku nošnju koja nekim mladama i danas služi kao „venčanica“. Iako su pomno pratili taj umetnički proces, od rezultata Azizinog rada svima je stao dah.

Narednog dana bila je na redu poseta Đakovici i nevladinoj organizaciji Bonevet gde su učesnici imali priliku da nauči osnove blok robotike, pa čak i da svoje nove veštine stave na test u trci mBot robota.

 

Kraj dana proveli smo u Dokukinu gledajući dokumentarne filmove srednjoškolskih autorki koje su učestvovale u jednom od Dokufestovih projekata, a sada putuju po filmskim festivalima i prikazuju svoja ostvarenja u regionu i šire.

Sledeća poseta bila je južnom i severnom delu Kosovske Mitrovice gde je grupa dobila vođenu turu kroz mitrovački muzej, pa svratila da vidi prostor i čuje šta rade nevladine organizacije 7Arte i Astra.

Prvi se bave kulturom i ekologijom, rade sa mladima i pružaju im prostor da se okupe i izraze; drugi takođe kroz rad sa mladima, ali i širom zajednicom, žele da podstaknu angažovanje kosovskih Srba na severu Mitrovice. U Aktivu su naši učesnici imali prilike da upoznaju mlade sa severa i da razmene iskustva, priče, Instagram profile…

 

 

„Ti si rešenje za sve“, videćete poruku iz Centra za narativne prakse, ako ikada uspete da skrenete pogled sa ove mazne mačke koja je dočekala naše učesnike u Prištini.

 

Centar je smešten u velikoj kući iz 1930. godine obnovljenoj u sklopu putujućeg bijenala Manifesta koji je prošle godine održan u Prištini. Centar je pre obnove sproveo konsultacije sa građanima koji bi bili glavni korisnici ovog prostora, i dao im priliku da kažu koje bi sadržaje voleli da vide u kući. Tako je Centar dobio izložbene prostore, biblioteku, prostore za održavanje besplatnih umetničkih i zanatskih radionica, i još mnogo toga.

 

Put je ekipu HDISY potom odveo u redakciju medija Kosovo 2.0 gde su pričali sa novinarima o stanju medijske scene na Kosovu, o slobodi govora, bezbednosti novinara i odveć poznatoj regionalnoj „kampanji“ diskreditacije novinara koji ne podležu (auto)cenzuri.

 

Poslednja stanica tog dana bio je Centar za humanitarno pravo u Prištini i potresna izložba „Jednom davno i nikad više“ sačinjenu od odeće i drugih predmeta dece koja su stradala tokom rata na Kosovu. Kroz razgovor sa kustosom podsetili smo se koliko je sistem širom regiona zakazao da pomogne svojim građanima da prežale, oproste i opet žive normalno, u miru.

 

Dok su snimatelji Vanja i Isa od ranog jutra narednog dana radili na konceptu finalne izložbe projekta „How Do I See You?“ u Beogradu i Prištini, u goste su stigli nekad polaznici, sada prijatelji Slobodne zone Junior i Dokufesta – reditelj Nikola Polić i rediteljka Trendelina Halili. Oni su učesnicima dali uvid u to kako pristupaju intervjuima i koje tehnike koriste.

Nikola je svoj put kroz filmske pejzaže započeo upravo na Slobodnoj zoni Junior kada je pre 10 godina snimio film „Zid“, o školi u kosovskom selu podeljenoj na Srbe i Albance. Šaka dece sa jedne i malo veća šaka sa druge strane se ne druže, ne mešaju, a deca i odrasli sa obe strane trpe posledice razdora. U ovom kratkom metru Nikola je uhvatio jako živopisne momente i „izvukao“ iz dece, ali i učitelja snažna sećanja i stavove, zadržavajući dozu humora koja se suprotstavljala prizorima zimske pustoši. Njegova tajna, kako je rekao HDISY ekipi, je to što zna da moraš dati lično da bi dobio lično. Intervju je kod njega više ravnopravni razgovor, a „caka“ je nikad ne početi sa najbitnijim pitanjem, već napraviti sigurnu atmosferu i hvatati istinu kroz detalje.

 

Trendelinino prvo ostvarenje bio je video rad (ona ga ni ne zove filmom, iako sigurno bismo) od tri minuta o romskom pesniku iz Prizrena Kujtemu Pačokuu, koji je do smrti nastojao da pisanjem poezije o položaju Roma u tom društvu i drugim oblicima umetničkog aktivizma doprinese malo boljem položaju njegovog naroda. Iako traje samo tri minuta, Kujtemove reči ostavljaju utisak koji će nas pratiti daleko duže.
Trendelina je ceo rad snimila i montirala na iPad-u i time ohrabrila našu ekipu da tehnika, ako imaš dobru priču i znaš šta želiš da kažeš, igra sekundarnu ulogu u proizvodnji kvaliteta. Insistirala je na tome kako film ne treba da ima samo estetsku vrednost jer su prema njenim rečima lepi kadrovi bez priče prazni. Insistirala je da prava vrednost leži u tome da predstaviš nekog istinito, bez stereotipa, i da se svakim delom trudiš da napraviš makar malu promenu.

 

Kraj nedelje se prikrao, a sa njim je stigao i poslednji dana kampa. Nakon mnogo posećenih gradova, odgledanih filmova i snimljenih vežbi, došlo je vreme da se učesnici pogledaju u oči i upitaju jedni druge – kako me sada vidiš?

Njihove odgovore možete čuti na izložbi u okviru projekta „How Do I See You?“ koja će se održati u novembru u prostorima Fonda B92 an Obilićevom vencu.

Hvala vam što ste pratili ovo putovanje, a veliko hvala svim učesnicima kampa što su ga učinili nezaboravnim!

Zahvaljujemo se domaćinima iz Dokufesta koji su učinili da se osećamo kao kod kuće, kao i EU na Kosovu što su podržali ovaj projekat!

Za sve fotografije imamo da zahvalimo Elmedini Arapi!

Do sledećeg puta…